Prošla je godina od kada je Novi Sad zanemeo. Tačno u 11:52h, prvog novembra 2024. godine, srušila se nadstrešnica železničke stanice i zatrpala sedamnaest ljudi. Šesnaestoro nije preživelo. Tog trenutka, zajedno s betonom, srušile su se i iluzije da živimo u državi koja štiti svoje građane.

Nadstrešnica je pala, a sa njom pao je i sistem, urušila se odgovornost, poverenje i osećaj da pravda postoji. Godinu dana kasnije, pitanja su ista, a odgovorni i dalje ćute. Niko nije odgovarao, niko nije uhapšen. Paradoksalno, jedini koji su bili procesuirani bili su oni koji su se usudili da traže istinu.

Tog novembarskog jutra sve je izgledalo obično. Ljudi su čekali vozove i autobuse, ispraćali i dočekivali svoje najmilije. Zvuk muzike iz gradskog autobusa prekinuo je tutanj nalik zemljotresu. Za nekoliko sekundi, 300 tona betona pretvorilo je, za to doba godine divan, sunčan u jedan od najcrnjih dana u istoriji grada.

Četiri meseca pre tragedije, ista ta stanica svečano je otvorena. Pred kamerama, uz aplauze i političke hvalospeve, predstavljena je kao „najmodernija, najbezbednija stanica u regionu i najlepša u Evropi“, i to bez upotrebne dozvole. Korupcija, nemar i lažna sigurnost koštali su nas šesnaest života.

Na mestu tragedije, svakog petka, tačno u 11:52, Novi Sad ćuti. Šesnaest minuta tišine za šesnaest duša. Tišina koja boli više od svakog krika, jer u njoj odzvanja ono „zašto?“ – pitanje na koje još nema odgovora.

Taj dan još uvek traje, iako je prošla godina, trajaće zauvek u nama, u nama koji se nismo pomirili niti ćemo sa tragedijom koja nas je zadesila. Pale su sve maske. Maske iza kojih se krila korupcija, kriminal i nečast. Voz istine je toga dana krenuo šinama koje su sve duže i duže, i još se nije zaustavio. Zaustaviće se kada budemo probudili svest u ljudima koji još uvek spavaju na nekim stanicama koje nemaju adresu.

Godinu dana kasnije ne tražimo mnogo. Tražimo samo istinu, odgovornost i minimum ljudskosti od onih koji su nas svojim nemarom naučili kako izgleda beton kada padne na savest.

Danas, dok se pale sveće, građani ponavljaju jedno obećanje, da sećanje na šesnaestoro poginulih neće izbledeti i da istina neće ostati zatrpana pod betonom.

Novi Sad pamti, jer ako zaboravimo njih, zaboravićemo i sebe.

U padu nadstrešnice koja se dogodila 1. novembra 2024. godine, na železničkoj stanici u

Novom Sadu, stradalo je 16 osoba, uključujući troje dece:

Sara Firić (2018) iz Kovilja

Valentina Firić (2014) iz Kovilja

Đorđe Firić (1971) iz Kovilja

Milica Adamović (2008) iz Kaća

Nemanja Komar (2007) iz Stepanovićeva

Anđela Ruman (2004) iz Stare Pazove

Miloš Milosavljević (2003) iz Knićanina

Stefan Hrka (1997) iz Beograda

Sanja Ćirić Arbutina (1989) iz Kaća

Goranka Raca (1966) iz Novog Sada

Vukašin Raković (1955) iz Bukovca

Mileva Karanović (1948) iz Kaća

Đuro Švonja (1947) iz Stepanovićeva

Vasko Sazdovski (1979), državljanin Republike Severne Makedonije, iz mesta Sveti Nikola

Anja Radonjić (2000) iz Paraćina

Vukašin Crnčević (2006) iz Zmajeva