Фото: Данас/А. Л.
Архитекта Соња Стоја омиљена је новосадска професорка, а њени ученици Грађевинске школе данас су многе познате архитекте и урбанисти.
Приче око изградње и рушења у Новом Саду никад не губе на својој актуелности. У јавном простору кроз ове теме пролазе разни стручњаци, архитекте и урбанисти и свима им је заједничко једно – ученици су Соње Стоје.
Иако је у пензији од 2004. године контакте са њима одржава редовно, а колико им је стало до њеног мишљења говори и прича да је један од тих ученика прочитао статус Стоје са друштвених мрежа на Збору грађана Лимана, када су донели одлуку како не желе цркву на ливадици поред Штранда.
„Треба прећи са речи на дела. Прво задовољити форму и закон и писменом већином становника лиманских месних заједница ставити забрану на било какве грађевинске радове на спорном локалитету. Чим се појаве назнаке неког ограђивања, масовно, телима бранити своју слободу. У сменама, са децом. Иде лепо време. Но пассаран!“, написала је она у свом статусу.
Пре градских актуелности, морамо некако кренути отпочетка, јер ипак сте се ви, како кажете, по Новом Саду још и трамвајем возали. Како сте завршили у просвети?
– После завршене архитектуре у Београду, мислила сам да ћу радити у бироу. Међутим, запослила сам се у школи где сам дочекала и пензију. У радној књижици имам само један печат (смех). Колико год да су ствари у почетку тешке, колико год да сам се спремала за часове годинама, учила као за ниједан испит на факултету да се не би обрукала, заволела сам тај посао и са годинама сам све више уживала. Између ђака и професора је постојало узајамно поштовање, моје је било да их научим животним и стручним вредностима, а од њих се очекивало да то послушају.. Била сам ауторитет, али га никад нисам злоупотребила. Са ученицима сам наставила однос поштовања, пријатељства и љубави, али у почетку је то било доста строгости.
* Одрасли сте на Роткварији, како је она тада изгледала?
– Нови Сад моје младости је био идиличан….мање од сто хиљада становника…највећи број кућа приземан, у центру једоспратнице…према Лиманима вишеспратнице. Пуно зеленила, дрвореди, Футошка улица и са једне стране двоструки дрворед столетних платана. Средином клепеће трамвај. Коловози су редовно прани ноћу, чули сте цистерну и звук млаза. Град је био чист, буквално..нигде није било графита, фасаде су редовно одржаване, јер је то било питање угледа власника. Крајем педесетих су уклоњени трамваји, прешли смо на аутобусе. Чувен је био бус код копривића, на спрат, звали су га Лондонац и возио је на Штранд. Ето, поређење остављам вама и читаоцима.
* Постали сте омиљена професорка не само у Вашој школи него и шире?
– Моја енергија, приступ и та захвалност да имам коме да пренесем нешто, да обликујем људско биће које ће касније кројити и моју судбину, али да га упутим како треба. Изванредна ствар на коју људи не обраћају пажњу је да у називу сваке школе пише да је то образовно-васпитна установа и ја сам целокупном својом појавом, речником, понашањем, облачењем, трудила се да дам најбоље од себе, да делујем примером. Кроз живот и праксу све се научи, али оне фундаменталне ствари које су у васпитном смислу битне, ту не смеш оманути, то мора да се уради на време, а средња школа је за то идеална. Никад нисам имала проблема са ученицима или родитељима, зато што сам тако радила да их спречим.
* Сада је актуелна прича о бодовању наставика од стране родитеља.
– Моје лично мишљење је да су 90 одсто свега што се дешава криви родитељи. Не можете ви тражити од школе да формира личност вашег детета. То је ваш посао. Мој деда је имао једну узречицу. Десет божијих заповести су му биле и закон и устав, али је он додао и једанаесту: „То се не ради“. Кад нешто направиш што не треба, он каже „то се не ради“ и тачка. Заиста је тако.
* Прича се да су све архитекте и урбанисти у Новом Саду ваши ученици?
– Сви успешни (смех). Сви који нешто вреде и значе, који су награђивани и чија дела говоре у изузетном умећу. То су моји ученици и то је чињеница. Не зову ме више за савете, него само на дружења. Пре неки дан сам са једном генерацијом имала 40 година матуре, а прошле године 50 година матуре моје прве генерације Грађевинске школе. Увек сам се трудила да им визуелно прикажем то о чему причам. Наравно архитектура је делом и уметност, неком се нешто свиђа, али постоје одређени принципи на којима се базира објекат било које врсте, а то су сврха, контекст и околина, визуелни угођај, пропорција у простору и тако редом. Дакле, стучно незаобилазне ствари.
* Вратимо се на повод нашег сусрета. Ваш коментар на друштвеним мрежама око цркве на Лиману прочитан је чак на Збору месне заједнице овог дела града?
– Јесте, зато што коментаришем актуелне ствари на друштвеним мрежама, немам баш друге прилике, а годи ми да се искажем. Рецимо, стално понављам да новосадски челници који се диче свим и свачим, не могу да поправе покретне степенице, једне једине у граду.
* Прорадиле су пре неколико дана.
– Није ваљда?!? Браво. Друштвене мреже сматрам безазленим медијем, али имам нека права као архитекта да кажем шта мислим, без обзира што нисам радила у оперативи. Рекли су ми једном, шта се ти мешаш, никад ниси ништа пројектовала. Мало сам се замислила, јер је истина. И онда схватим, да, ја јесам пројектовала, али људе који ће пројектовати зграде. Нисам очекивала да ће моја објава на Фејсбуку бити прочитана, један мој ученик је то урадио као вид подршке тим станарима, што ми је веома драго. Сада сам почаствована сам што причам за један Данас, као моје једине новине још од Наше Борбе. Мислим да је чак и ваш главни уредник пореклом Новосађанин.
* То ћемо му напоменути првом приликом. Него да се вратимо на цркву, имате потребу како кажете да у овој причи пре свега информишете људе?
– Ствари треба гледати у ширем контексту. Кад неко каже да није обавештен, то није одговор, многе лоше одлуке су донете и прихваћене због неинформисаности. Тај наш новосадски кеј је један од најкориснијих, најинтересантнијих, најлепших и најпосећенијих објеката у граду, иако није зграда. Ту су се наши урбанисти јако добро показали. Обрађен је фантастично и урбанистички промишљено, са зеленилом и мобилијаром. Сем тога, побошљао је туристичку понуду, током сезоне бројни речни бродови се ту заустављају. Коришћен је максимално. Он је и захтевна грађевина. Лако је направити кеј у Пешти и Бечу где је Дунав ужи, али овде је Дунав пола километра, а на кривини код канала још и више. Ипак, успешно је урађен јер живи. Кад би дроном сликали читав кеј, видели би како је усаглашен, нигде нема искакања, једино искакање, али у позивитном смислу је код споменика „Породица“.