Фото: 021
Лутали су лимански верници деценијама кроз блокове као кроз пустињу, тражећи заклон од социјалистичког бетонског ђавла. Обећано место чекали су стрпљиво, а онда су дошли они – напредњачки ктитори.
Зашто зајебанцијом започети текст о ствари која би, као и много тога другог уосталом, могла да доведе до нових подела у, назовимо то тако за ову прилику, “новосадској заједници”? Зато што је све што смо могли да прочитамо и чујемо до сада била само једна прича са елементима комедије.
Не може се град бранити фразама, нити би црква требало да се зида са неистином у темељу. Црквом људи из власти капаришу да им “Бог да у рају насеље” – а нама, браћо, песму и весеље.
План за лимански храм није нам донео теолошку расправу о (не)могућности Свемогућег, нити би то могло да се очекује када се ствари срозају на ниво дневно-политичког. Међутим, велики број реакција и одговора имају полазиште у (не)веровању.
Но, када нешто заличи на тотални дилетантизам власти и њима подређених, потребно је промислити ствар још једном. Глупошћу која се тиче свих нас прикрива се лична корист неких од њих. Јадно је што власт у свој прокламовани циљ о повећању броја верских објеката у Новом Саду подмеће причу о стварању што већег броја зелених оаза. Хоће ли црква имати зелени кров?
И онда је део опозиције навукао беле рукавице, као да ће да игра мини голф баш тамо код Штранда, па саставише неколико саопштенија са једном пристојном дозом бесмислености. Најпре, имамо тврдњу како је неумесно да црква буде у близини купалишта. По тој логици неумесно је и да се људи купају на месту страдања великог броја људи. Код споменика на кеју постављене су оне несретне тои-тои кутије са разлогом. Наталожене године учиниле су да се Нови Сад мери у квадратима “неумесности”.
Да ли је потребно објашњавати тврдњу како се изградња планира на последњој зеленој површини на Лиману? Потом је ту и подсећање на нешто што не постоји већ три деценије, а остаје симбол урбаног Новог Сада, што доста говори о путу који је град прешао за то време. Ако већ имате потребу да се оглашавате, реците оно што заиста мислите – постоје прече ствари од цркве. У том смислу, искренији су Странка слободе и правде и Доста је било, поручујући да је црква непотребна, односно да је реч о провокацији.
Ту је, на концу, саопштење градоначелника Новог Сада Милана Ђурића које звучи као да је написано у предсобљу Владичанског двора. Шта је смисао поруке? Нападају светиње! Каква ингениозност мозга баждареног на резоне Хепи телевизије. Огањ и мач, смех и плач.
Наравно да ће градоначелник причати о томе како, ето, недостаје цркава у полумилионском граду. Као што видите, градска власт тако истанчано препознаје реалне потребе грађана. Не будите срдити, па која власт не воли људе на коленима?
Странке и грађани који су реаговали затражили су јавну расправу, градоначелник им је толико могао дати, али је уместо тога понудио поделу на “нас” и “тајкунско-политичко-групицу” која на изборима нема шта да тражи. Открива ли овим градоначелник то да се црквом тргује?
Све ово говори о Новом Саду. Можда потребе јесу реалне, Лиман као једно од највећих градских насеља нема цркву, не рачунајући ону у кругу морнарице. Ипак, овде се ради о услузи за услугу, о међусобној страначко-конфесионалној подршци. Знају и градоначелник и главни урбаниста да црква уме да награди себи верне људе – и не говоримо ту о ВИП улазници за небеску бину.
Нови Сад је град који истиче своју (као) технолошку модерност, али идентитетски бежи у прошлост. Питање је коју ће прошлост одабрати и шта ће из ње одстранити.
Ако су ствари већ постављене тако, нема бољег места за нову цркву од простора Новог Сада на води. Лиман није дело напредњака, Нови Сад на води јесте искључиво њихов. У тој бетонској визији недостаје управо црква да би целина била потпуно заокружена и да бисмо добили коначан траг у простору који осликава шта је власт подразумевала под градом. Модерност, традиција, вера, нација – и странка.