ПАД НАДСТРЕШНИЦЕ – ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ?

Прошла је година од када је Нови Сад занемео. Тачно у 11:52х, првог новембра 2024. године, срушила се надстрешница железничке станице и затрпала седамнаест људи. Шеснаесторо није преживело. Тог тренутка, заједно с бетоном, срушиле су се и илузије да живимо у држави која штити своје грађане.

Надстрешница је пала, а са њом пао је и систем, урушила се одговорност, поверење и осећај да правда постоји. Годину дана касније, питања су иста, а одговорни и даље ћуте. Нико није одговарао, нико није ухапшен. Парадоксално, једини који су били процесуирани били су они који су се усудили да траже истину.

Тог новембарског јутра све је изгледало обично. Људи су чекали возове и аутобусе, испраћали и дочекивали своје најмилије. Звук музике из градског аутобуса прекинуо је тутањ налик земљотресу. За неколико секунди, 300 тона бетона претворило је, за то доба године диван, сунчан у један од најцрњих дана у историји града.

Четири месеца пре трагедије, иста та станица свечано је отворена. Пред камерама, уз аплаузе и политичке хвалоспеве, представљена је као „најмодернија, најбезбеднија станица у региону и најлепша у Европи“, и то без употребне дозволе. Корупција, немар и лажна сигурност коштали су нас шеснаест живота.

На месту трагедије, сваког петка, тачно у 11:52, Нови Сад ћути. Шеснаест минута тишине за шеснаест душа. Тишина која боли више од сваког крика, јер у њој оѕвања оно „зашто?“ – питање на које још нема одговора.

Тај дан још увек траје, иако је прошла година, трајаће заувек у нама, у нама који се нисмо помирили нити ћемо са трагедијом која нас је задесила. Пале су све маске. Маске иза којих се крила корупција, криминал и нечаст. Воз истине је тога дана кренуо шинама које су све дуже и дуже, и још се није зауставио. Зауставиће се када будемо пробудили свест у људима који још увек спавају на неким станицама које немају адресу.

Годину дана касније не тражимо много. Тражимо само истину, одговорност и минимум људскости од оних који су нас својим немаром научили како изгледа бетон када падне на савест.

Данас, док се пале свеће, грађани понављају једно обећање, да сећање на шеснаесторо погинулих неће избледети и да истина неће остати затрпана под бетоном.

Нови Сад памти, јер ако заборавимо њих, заборавићемо и себе.

 

У паду надстрешнице која се догодила 1. новембра 2024. године, на железничкој станици у

Новом Саду, страдало је 16 особа, укључујући троје деце:

Сара Фирић (2018) из Ковиља

Валентина Фирић (2014) из Ковиља

Ђорђе Фирић (1971) из Ковиља

Милица Адамовић (2008) из Каћа

Немања Комар (2007) из Степановићева

Анђела Руман (2004) из Старе Пазове

Милош Милосављевић (2003) из Книћанина

Стефан Хрка (1997) из Београда

Сања Ћирић Арбутина (1989) из Каћа

Горанка Раца (1966) из Новог Сада

Вукашин Раковић (1955) из Буковца

Милева Карановић (1948) из Каћа

Ђуро Швоња (1947) из Степановићева

Васко Саздовски (1979), држављанин Републике Северне Македоније, из места Свети Никола

Ања Радоњић (2000) из Параћина

Вукашин Црнчевић (2006) из Змајева