Foto: 021
Lutali su limanski vernici decenijama kroz blokove kao kroz pustinju, tražeći zaklon od socijalističkog betonskog đavla. Obećano mesto čekali su strpljivo, a onda su došli oni – naprednjački ktitori.
Zašto zajebancijom započeti tekst o stvari koja bi, kao i mnogo toga drugog uostalom, mogla da dovede do novih podela u, nazovimo to tako za ovu priliku, “novosadskoj zajednici”? Zato što je sve što smo mogli da pročitamo i čujemo do sada bila samo jedna priča sa elementima komedije.
Ne može se grad braniti frazama, niti bi crkva trebalo da se zida sa neistinom u temelju. Crkvom ljudi iz vlasti kaparišu da im “Bog da u raju naselje” – a nama, braćo, pesmu i veselje.
Plan za limanski hram nije nam doneo teološku raspravu o (ne)mogućnosti Svemogućeg, niti bi to moglo da se očekuje kada se stvari srozaju na nivo dnevno-političkog. Međutim, veliki broj reakcija i odgovora imaju polazište u (ne)verovanju.
No, kada nešto zaliči na totalni diletantizam vlasti i njima podređenih, potrebno je promisliti stvar još jednom. Glupošću koja se tiče svih nas prikriva se lična korist nekih od njih. Jadno je što vlast u svoj proklamovani cilj o povećanju broja verskih objekata u Novom Sadu podmeće priču o stvaranju što većeg broja zelenih oaza. Hoće li crkva imati zeleni krov?
I onda je deo opozicije navukao bele rukavice, kao da će da igra mini golf baš tamo kod Štranda, pa sastaviše nekoliko saopštenija sa jednom pristojnom dozom besmislenosti. Najpre, imamo tvrdnju kako je neumesno da crkva bude u blizini kupališta. Po toj logici neumesno je i da se ljudi kupaju na mestu stradanja velikog broja ljudi. Kod spomenika na keju postavljene su one nesretne toi-toi kutije sa razlogom. Nataložene godine učinile su da se Novi Sad meri u kvadratima “neumesnosti”.
Da li je potrebno objašnjavati tvrdnju kako se izgradnja planira na poslednjoj zelenoj površini na Limanu? Potom je tu i podsećanje na nešto što ne postoji već tri decenije, a ostaje simbol urbanog Novog Sada, što dosta govori o putu koji je grad prešao za to vreme. Ako već imate potrebu da se oglašavate, recite ono što zaista mislite – postoje preče stvari od crkve. U tom smislu, iskreniji su Stranka slobode i pravde i Dosta je bilo, poručujući da je crkva nepotrebna, odnosno da je reč o provokaciji.
Tu je, na koncu, saopštenje gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića koje zvuči kao da je napisano u predsoblju Vladičanskog dvora. Šta je smisao poruke? Napadaju svetinje! Kakva ingenioznost mozga baždarenog na rezone Hepi televizije. Oganj i mač, smeh i plač.
Naravno da će gradonačelnik pričati o tome kako, eto, nedostaje crkava u polumilionskom gradu. Kao što vidite, gradska vlast tako istančano prepoznaje realne potrebe građana. Ne budite srditi, pa koja vlast ne voli ljude na kolenima?
Stranke i građani koji su reagovali zatražili su javnu raspravu, gradonačelnik im je toliko mogao dati, ali je umesto toga ponudio podelu na “nas” i “tajkunsko-političko-grupicu” koja na izborima nema šta da traži. Otkriva li ovim gradonačelnik to da se crkvom trguje?
Sve ovo govori o Novom Sadu. Možda potrebe jesu realne, Liman kao jedno od najvećih gradskih naselja nema crkvu, ne računajući onu u krugu mornarice. Ipak, ovde se radi o usluzi za uslugu, o međusobnoj stranačko-konfesionalnoj podršci. Znaju i gradonačelnik i glavni urbanista da crkva ume da nagradi sebi verne ljude – i ne govorimo tu o VIP ulaznici za nebesku binu.
Novi Sad je grad koji ističe svoju (kao) tehnološku modernost, ali identitetski beži u prošlost. Pitanje je koju će prošlost odabrati i šta će iz nje odstraniti.
Ako su stvari već postavljene tako, nema boljeg mesta za novu crkvu od prostora Novog Sada na vodi. Liman nije delo naprednjaka, Novi Sad na vodi jeste isključivo njihov. U toj betonskoj viziji nedostaje upravo crkva da bi celina bila potpuno zaokružena i da bismo dobili konačan trag u prostoru koji oslikava šta je vlast podrazumevala pod gradom. Modernost, tradicija, vera, nacija – i stranka.
